osjecam se tako tupo, bezidejno.. mrtvo, ograničeno u svakom pogledu intelektualnom posebno.. ja ne znam vise ni sta mi je svrha niti cilj.. zivim iz dana u dan poput nekakve sjene koja se vuče po smetljištima jer to joj je vrhunac egzistencijalnog.. pokušavam da čitam po deset naslova otvorim pobacam ih sve.. šta mi se dešava.. ne moče me ni pitanja koja su nekad bila kanoni mog razmišljanja naslonjeni na tekovine civizacije.. muka mi je od sebe.. tako sam iscrpljen i umoran ni od čega.. volio bih da spavam jako dugo i kad bi me pitali u kakvom jebenom svijtu bi da se probudiš? nakon tog sna, ja ne bih znao odgovoriti. kao da polahko silazim sa uma, bukvalno kao da se sušim.. osjecam se suhim i slanim.. kiselim
De šta ti je, trzni se, ako mogu pomoć tu sam za razgovor ?